Ђачки растанак
Ој, Карловци, место моје драго!
К'о детенце дошао сам амо;
Игра беше једино ми благо;
Слатко звах ја мед и смокву само.
Дете мало - голуждраво тиче -
Дође тиче, па се ту навиче;
Овде, овде, где криоце мало
Први пут се сретно огледало;
Из почетка, од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је смело сетити се стране,
Сетити се неба високога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака!
Под небо се диг'о птић и сада;
Ал' весео није к'о некада!
Гледа доле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с' чине до толико друга,
До толико успомена свети',
С кима дане прелепо пробави,
Па их сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити;
Али шта ће, када мора бити!
За њих срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Виногради, збогом умиљати,
Збогом грожђе, - нећу те ја брати!
Ао, бербо, тебе жалим клету!
Та шта лепше од тебе на свету?
Ко тебека никад не видео,
Шта је јоште сиротан видео?
Ао, браћо, амо у то доба,
Дођи, види, чуј, па хајд' у гроба!
Зора зори, све поустајало,
Па с' уз брдо весело нагнало;
Свирац свира, пушке попуцују,
Моме поју, момци подвикују -
Јоште мало - ето винограда.
Гледај сада убавога рада:
Бери, носи, час доле час горе;
Момци кликћу, а песме се оре:
"Живо, живо!" један другог кори;
Живо с' ради, ал' нико с'не мори.
Гледни само, после ује сваке,
Гледни, брате, оне ноге лаке!
Та тек што се свирац чује
Већ у колу с' подскакује.
Коло, коло, свирац свира,
Нога земљу не додира;
"Ситно, брате, ијујују!"
Момци чили подвикују;
"Свирац свира,
не да мира,
А још више девојчице,
Њине очи и ножице!
Деде, брате, ијујуј,
Де, поскочи, не лудуј!
Ко би јако момак био,
Па се не би помамио!
Ао, селе босонога,
Зла ти маја до зла Бога -
Не дала ти чарапица,
Ни лаганих папучица,
Да учиниш клепа клапа -
За тобоме, душо, скапа'!
Охо, селе вита стаса,
Држ' се браћи око паса!
Коловођа коло вија,
Коло лети, зној пробија -
Ал' у твоји' недри туде
Окле снега до две груде?
Чудо, селе, дивно чудо,
Ала бих се млађан груд'о!"...
Коло, коло, наша дика,
Пушка пуца, цика, цика,
Па све тако, пуцај, бери,
Певај, играј, до вечери.
А кад сунце веће седа,
Бесна момчад још се не да;
Иде кући, подвикује,
Пуни пушке, попуцује,
Свирац свира, мома поје:
"Коловођо, злато моје!"...
Па у крчму, те до зоре,
Коло игра, песме с' оре;
А у зору с' зајухуче,
Удри опет ка' и јуче.
Збогом песме, збогом коло,
Збогом момци наоколо,
Збогом кито мома млади',
Збогом грозде, збогом виногради!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Сунце јарко зашло већ одавна;
От'ш'о данак, дошла нојца тавна.
Моме платно давно покупиле,
Па с' одавде мене изгубиле.
Све ми мило нојца расплашила;
Што не могла, у таму завила...
Ал' опет чини се менека
Као бела да зорица зори:
Тице поју, горе стоји јека,
А крај мене поточић жубори.
Ја се шетам, дружина са мноме.
Ми идемо Стражилову томе.
Под ногама она росна трава,
А са стране брда мирисава,
А овде се поток пошалио,
Па нам пута младим препречио;
Преко њега скачемо лагани,
И ево нас на другојзи страни.
А одавде све још убавије -
Како само долина се вије!
Како гора подигла се густа!
А по гори сва та липа пуста!
Липа цвета, цветићи миришу,
А уз мирис ветрићи уздишу;
А уз ветрић коси покликују;
Уз косове браћа подвикују:
"Ао, данче , ала си ми бео!
Још бих дуго гледати те хтео!
Ал' кад ми се вече смрћи мора,
Нек' се смркне измеђ' ових гора!
Ту нек ми се хладна копа рака,
Ту ће мени земља бити лака"...
Збогом остај, красно Стражилово!
Млоги те је у звездице ков'о;
Млоги рече: Ао рајска слико!" -
Ал' ко ја те рад не им'о нико!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице -
Удри, побро, у сићане жице!
Данас има, а сутра нас нема,
Хајд' у коло, ко ће ту да дрема...
Коло, коло,
Наоколо,
Виловито,
Плаховито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено -
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!
Србијанче, огњу зиви,
Ко се теби још не диви!
Хрваћане, не од лане,
Од увек си ти без мане!
Ој Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен
Где станује живи пламен!
Ао, Еро, тврда веро,
Ко је тебе јоште тер'о?
Ти си ка'но хитра муња,
што никада не покуња.
Ао, Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорче, царе мали,
Ко те овде још не хвали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш:
Благо - Турска глава сува,
Кроз њу ветар горски дува!
Ој соколе Далматинче,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та се песма из старине,
Пуна славе и милине!
Ој Славонче танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани здраво, здраво,
Ко ј'у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други где је Драва,
И ви други, тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Хватите се кола тога,
Од вишњега је оно Бога!
. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .
|
Кад млидијах умрети
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада;
Зеленога више ја никада
Видет нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом бели данче!
Збогом свете, некадашњи рају, -
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко,
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
Твојој руци и твојем извору -
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајним звездама,
Да обасјам сунчаним лучама...
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља -
У траљама отац вас оставља.
|
