ОШ "Бранко Радичевић", Бољевци

Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба!

Савети

КАКО УЧИТИ?
Да би постизао што боље резултате и да би ти се труд и учење исплатило.
Да не заборавиш оно што си научио придржавај се следећих упутстава у
току учења:Најбоље се учи на чистом ваздуху, у проветреној просторији.Води рачуна да имаш добро осветљење у соби и на столу, најбоља је дневна светлост. Тако чуваш и вид.Температура просторије треба да буде од 18 до 20 степени.Труди се да имаш радне навике, да имаш кутак за учење (свој радни сто) и да учиш у исто време сваког дана.Не учи одмах после јела, ни пола сата пре спавања.Труди се да истог дана после наставе макар прочиташ градиво обрађено тог дана. Ако можеш најбоље је да одмах и научиш.Увек прави план учења. Изабери приоритете и придржавај се тог плана.Пре учења припреми на столу сав материјал за учење (уџбенике, белешке, графиконе и остало).Труди се да ти мисли не лутају. Буди концентрисан на учење.Увек имај у виду циљ који желиш да постигнеш и који смисао има учење одређене грађе.Најбоље је активно читање.
Води рачуна о правилном положају тела. Не криви леђа ни у страну ни напред. СЕДИ ПРАВО!Одбацуј све неважно.
Проучавај графиконe и табеле.
Служи се речником ако не разумеш неке појмове;
Прави белешке, изводе, подвлачи, постављаj питања извлачи их из одређене грађе и размишљамо о одговору.Читај у себи, али буди концентрисан.Најбоље је учење овим редом:
Пажљиво прочитај наслове и поднаслове текста и претвори их у питања;
Aктивним питањем тражити одговоре на тако постављена питања;
Преслишавањем утврди шта си постигао и у складу с тим наставити рад;
Приликом преслишавања настој да увек откријеш нове односе и дубље уђеш у суштину градива.КЊИГЕ ЧЕКАЈУ ДА ИХ ОСВОЈИШ!!!

                                                 

СТИЛ ВАСПИТАЊА ОСОБИНЕ ДЕТЕТА

АУТОРИТАРНИ

-         врло строги и захтевни родитељи

-         дисциплину остварују претњама и казнама

-         показују врло мало топлине према детету

-         цене послушност, поштовање ауторитета

-         комуникација је једносмерна не објашњавају своје одлуке

-         незадовољно

-         повучено

-         несигурно

-         брине како ће удовољити родитељу, а не како ће решити проблем

-         девојчицама недостаје мотивација

-         дечаци су агресивни

     ПОПУСТЉИВИВИ

   -   удовољавају детеу у 

       свему

-         показују пуно топлине и позитивних осећања

-         немају никаквих захтева према детету

-         све допуштају детету

-         обично добро расположено

-         нема осећај одговорности

-         незрело

-         има слабу самоконтролу

-         несигурно

-         размажено

-         агресивно кад не добије шта хоће

НЕЗАИНТЕРЕСОВАНИ

-         заокупљени су сами собом, не занима их превише шта се догађа са дететом

-         избегавају двосмерну комникацију

-         не баве се дететом, никада

-         немају времена за дете

-         промењљивог расположења

-         нема контролу над својим понашањем

-         не занима га школа

-         склоно узимању алкохола, дроге или деликвенцији

АУТОРИТАТИВНИ

   -   показују топлину и бригу за  

         дете

-         захтеви према детету су

   примерени узрасту и

   способностима детета или

     нешто изнад тога

   -   комуникација је двосмерна,

       питају дете за мишљење и

       воде рачуна о његовим

       осећањима

   -   објашњавају своје одлуке

-         самопоуздано

-         има високо самопоштовање

-         сигурно у себе

-         спремно да прихвати ризик

-         има високу потребу за постигнућем

-         има добру самоконтролу

 СТРАХ ОД ШКОЛЕ (СКОЛИНОФОБИЈА)Страх је неугодно осећајно стање које се огледа у напетости, стрепњи, нелагоди, неспокојству.Важно је разликовати нормалне развојне страхове од правог страха (фобије) од школе. Школска фобија је ирационалан страх везан уз неке школске околности (уз неку објективну или измишљену, ирационалну претећу опасност), манифестује се кроз избегавање школе на различите начине. Иако не постоји објективна опасност, код детета се јавља јака реакција тескобе.Понекад је страх од школе прикривен, 'камуфлиран' (соматизовани страх), најчешће фиксиран у појединим деловима тијела (трбухобоља, главобоља, нагон на повраћање, претерано знојење и сл.) уз уредан лекарски налаз. Те се тегобе јављају пре или након школе, а не јављају се током викенда, празника. Према Wенар 2002. школска фобија јавља се у 0,4 до 1,5 % деце у доби од 5 до 17 година, најчешће се јавља у доби од 14 година, чешће код дечака, чешће код јединаца, код размажене и претерано штићене деце.Кад се те потешкоћа јављају код деце ниже хронолошке доби чешће се ради о сепарацијском страху (страх од одвајања). Ученици који 'маркирају' избегавају школу јер им је негде другде занимљивије, док ученици код којих је присутан страх од школе кад побегну с наставе иду кући, не одлазе из школе на нека друга (занимљивија) мјеста.Најподложнија страху од школе су деца која су неприхваћена у групи вршњака, деца која имају слабо развијене социјалне вештине, лоше односе и још лошије искуство с вршњацима. Догађа се и да их вршњаци прогоне, исмевају, вређају, понижавају па се осећају неугодно, болно, јадно, очајно... То код њих може побудити страх од школе, због чега избегавају одлазак на наставу правдајући то болешћу или неким другим разлозима. Ризик је повећан код претерано заштићиваног, размаженог детета које је у породици у средишту пажње, те нема потребу улагати напоре и труд у решавању насталих потешкоћа. Међутим у друштву вршњака нема повластица и само се мора за све изборити. Како није оспособљено за равноправност с другом децом може се осећати беспомоћно, угрожено, неуспешно, а ти осећаји отварају простор развоју страха. Ризик је повећан и код деце чији су родитељи склони честој примјени репресивних одгојних поступака (крутост, претње, физичко кажњавање…). Код детета је присутан реалан страх од могућих посљедица у случају неуспеха, који се може развити у школску фобију.Није добро ни кад су очекивања од дјетета већа у односу према његовим могућностима, па им дијете не може удовољити. Ту се јавља страх од неуспеха, као и страх од последица због могућег неуспеха, тј.страх да неће удовољити очекивањима (родитеља, учитеља…) те могућих последица због тога. Наравно да је од изузетне важности однос ученика и учитеља, као и особа учитеља. Уколико се дете боји учитеља то може бити предуслов за развој страха. И све оне околности које могу дете учинити незадовољним, несигурним, створити привид његове незаштићености, па и угрожености, могу узроковати страх од школе, нпр.породични проблеми - брачне кризе родитеља, болест члана , одсутност члана , свађе и сл.Детету је потребна помоћ старијих како би се решило страха. При томе је нужна сарадња родитеља и школе. Наравно да је немогуће 'вратити' дијете у школу без помоћи вршњака. Понекад је довољан и само један пријатељ да се дијете осјети прихваћено и задовољно, али је потребно у разреду градити услове повјерења, уважавања различитости, развијати такве односе да се свако дијете међу вршњацима може осјећати сигурним и равноправним чланом.Потребно је утврдити узроке страха, родитељи у договору с учитељем требају настојати уклонити их те подузети мјере да дете заволи школу и учитеља, да се ослободи страха, стекне сигурност у властите способности, могућности и веру у постизање задовољавајућих школских резултата.Уколико у школи и родитељском дому влада односи повјерења, уважавање дечје индивидуалности, деца су добро прихваћени и равноправни чланови, имамо услове за здрав развој деце. Тада се деца осећају угодно, сигурно, задовољно, срећно и нема места за развој страхова.Квалитетан васпитач (родитељ, учитељ) омогућује детету да гријеши, а да за то не буде кажњено. Укидање страха позива на залагање. Прихваћање погрешака потиче учење. Успоставити поверење значи створити осећај да сам заинтересован: ту сам да бих ти помогао, а не да бих те повриједио; мислим на твоје добро. Кад ти постижеш успехе, кад квалитетно радиш и кад задовољаваш своје потребе, то исто чиним и ја. Може помоћи ако детету причамо о свом страху из детињства, о страховима и искуствима других људи, ако му причамо приче о храброј дјеци, храбрим људима… С млађом децом може бити корисно ако измишљамо, довршавамо приче у којима се нетко боји, ако се играмо- мењамо улоге, плашимо некога, ако се играмо пантомиме (будите страшни, глумите страх), можемо плесати, измишљати страшне покрете… Важно је нагласити да страх од школе није могуће решити код куће, изостанци из школе само потичу дететов страх. Детету се може помоћи помним планирањем, а не избегавањем ситуације.Свако оклевање, покушај избегавања одласка у школу, а поготово јавно одбијање, родитељ мора најозбиљније схватити. Добро је прво се обратити учитељу – раз.старешини детета, а уколико симптоми трају више недеља препоручује се затражити помоћ стручњака. Ако школа нема запосленог психолога или социјалног педагога, школски лекар ће упутити родитеље где могу добити помоћ.

 

 

ZLOSTAVLJANJE

Zlostavljanjem smatramo namerno ili nenamerno delovanje ili omogućavanje delovanja

odraslog pojedinca ili društva u pravcu suprotnom fizičkom i psihičkom zdravlju deteta

(modifikovano prema SZO). To je kompleksna pojava na koju utiče niz faktora etičke,     

socijalne, ekonomske, pravne, psihološke, medicinske i druge prirode.                          

O epidemiološkim podacima kao i o incidenci teško je govoriti. Najveći broj autora           

smatra da verifikovani slučajevi predstavljaju samo 10% realnih.

U SAD gde je prijavljivanje i verifikacija zlostavljanja obavezna učestalost je 1%.                 

Kod nas su ovakvi podaci insuficijentni.

Najčešće se otkrivaju fizički zlostavljana deca. Zlostavljači su najčešće roditelji,                  

uglavnom majke ili druge ženske osobe koje se brinu o detetu. Oni ne spadaju                     

u grupu psihopata niti sociopata već osoba koje su i same u detinjstvu bile zlostavljane

pa čin zlostavljanja predstavlja oživljavanje onog što su doživele u detinjstvu. Zlostavljanje

se gotovo uvek sreće u kontekstu klasične problematike kao što su alkoholizam,

nezaposlenost, siromaštvo, razni oblici dezorganizacije porodice. Kod fizičkog zlostavljanja

povrede nisu akcidentalne. One mogu biti lake, teške i smrtonosne, nastale u pojedinačnim

epizodama ili ponavljane. Nalaz svežih i starih povreda uvek je suspektno na ovu etiologiju.

Emocionalno zlostavljanje je sigurno najčešće, ali i najteže za dijagnostikovanje. Nedostatak

roditeljske ljubavi, brige i podrške uzrokuje moralnu i psihičku nestabilnost, gubitak samopoštovanja,

zastoj psihomotornih funkcija, nedostatak motivacije i svega onoga što smatramo konverzivnim

neurozama. Kod dece iz porodica bez pozitivne afektivnosti izražena je emocionalna deprivacija

koja je iskorišćena za kriminal i prostituciju.

Seksualno zlostavljanje je svaka seksualna aktivnost između odrasle osobe i deteta. Od svih oblika

zlostavljanja ovaj ima najveći broj neotkrivenih slučajeva. Najčešći razlog je strah i osećaj stida

žrtve, ali i brojni problemi u identifikaciji, verifikaciji i konačnom postavljanju dijagnoze. Ženska

deca su češće žrtve seksualnog zlostavljanja, ali su povrede genitalija češće kod muške dece.

Ovaj čin može biti agresivan, sa više povreda i težom psihičkom traumom i neagresivan koji je

mnogo češći i dešava se u najvećem broju slučajeva u okviru porodice (otac, očuh, majka,

u imućnijim porodicama posluga, osobe koje čuvaju decu). Učestalost incesta je nepoznata.

Oko 75% pedofilije se može smatrati incestom. On je retko agresivan i praćen telesnom povredom,

uglavnom se svodi na gledanje genitalija, oralni seks i dodirivanje.

Seksualno zlostavljanje je naročito izraženo u tri socijalne kategorije: verski ekstremisti, vojne baze

i zatvori i porodice sa teškim socio-ekonomskim problemima.

Zlostavljanje deteta kao rezultat uzajamnog delovanja niza nepovoljnih faktora sredine ima za

posledicu narušavanje fizičkog zdravlja, poremećaje razvoja ličnosti, razne oblike poremećenog

ponašanja i neuspele socijalizacije                                           .

Etiologija ovih pojava je vrlo složena i uslovljena međudejstvom više faktora:

•  svojstva ličnosti roditelja                              
•  neuobičajen razvoj i ponašanje deteta                
•  neadekvatni sredinski uslovi
•  trenutne ili trajne porodične krize

Svojstva ličnosti roditelja (staratelja) odnose se na neadekvatan odnos sa detetom iz koga

proističu zanemarivanje i zlostavljanje. Ovi roditelji su odgajani bez ljubavi ili potiču iz razrušenih

ili poremećenih porodica u kojima su i sami bili zanemarivani ili zlostavljani. Ovo je uticalo

na njihov razvoj ličnosti, zbog čega su emotivno neuravnoteženi i nezreli i po pravilu imaju

lošu autopercepciju i percepciju sopstvenog ponašanja. Tako frustrirane osobe gube kontrolu

nad sopstvenim životom, loše su socijalno prilagođene i lako posežu za alkoholom i drogom.

Ovakvi roditelji nisu u stanju da detetu pruže adekvatne uslove za nesmetan psihički razvoj

istovremeno od dece očekuju više nego što im pružaju i više od mogućnosti deteta. Poznato

je da model vaspitanja proživljen u detinjstvu u značajnoj meri određuje načine ponašanja i

oblike prilagođavanja odraslih. Detinjstvo ispunjeno zlostavljanjem i zanemarivanjem

implementira određene mehanizme socijalizacije koji se prenose na sledeću generaciju,

čineći je žrtvom istih ili sličnih okolnosti.

Analizirajući slučajeve zlostavljanja dece neki autori upozoravaju na sadomazohističku ličnost

roditelja koji fizičko kažnjavanje, čak i ono najsurovije smatraju tradicionalnom i korektnom

vaspitnom metodom. Neznatan broj dopušta i druge metode vaspitanja, ali sa istim ciljem –

apsolutna poslušnost deteta. Oni verbalno žale zbog eventualnih posledica zlostavljanja, ali

smatraju da su takve vaspitne metode nužne kako bi se dete što pre disciplinovalo. Roditelji

se ne osećaju odgovornim za svoju surovost, čak svoje postupke ne smatraju brutalnim već ih

obrazlažu opštevažećim običajima. Često sebe navode kao primer ispravnosti takvog vaspitanja.

Karakteristike života takvih porodica su zatvorenost, sumnjičavost, nepoverenje i nedruštvenost.

Njihova kuća je tvrđava u kojoj su nesputani i slobodni da grade autoritarni model vaspitanja iz

koga izrasta autoritarna ličnost sa sadomazohističkom strukturom. Odnos roditelj-dete karakteriše

se rigidnim i strogim vaspitnim postupcima traženjem bezuslovne discipline, stalnim

naglašavanjem dužnosti i obaveza, nedovoljnim ispoljavanjem ljubavi i podrške, zahtevima

za potpunim i bezpogovornim podvrgavanjem surovom roditeljskom autoritetu, kažnjavanjem

čak i za sitne prestupe. U takvim okolnostima strah postaje dominantno osećanje, a dete

prihvata okrutnost roditelja kao zasluženu kaznu. Pošto nema smelosti da pruži otpor, ono

živi u strahu od vlastitih neprijateljskih impulsa koje neprestano potiskuje. Sadomazohistička

struktura ličnosti podrazumeva sadizam prema slabijem od sebe, a mazohizam i podčinjavanje

prema jačem. Tokom višegodišnje supervizije koju sprovodi Služba za socijalni rad u

ustanovama socijalne zaštite, uočeno je agresivno i destruktivno ponašanje prema slabijoj i

mlađoj deci, a snishodljivo prema vaspitačima. Analiza vaspitnih metoda kojima su bili izloženi

upućuje na autoritarno vaspitanje.

Neuobičajen razvoj i ponašanje deteta su posledica, a sekundarno i uzrok zanemarivanja i

zlostavljanja od strane roditelja (staratelja). To su hiperaktivna, iritabilna, emotivno

neuravnotežena deca kojima je potreban stimulativan i tolerantan odnos u porodici.

Njihov odgovor na zanemarivanje je još neadekvatnije ponašanje, a to je nov razlog

za potpuno odbacivanje i zlostavljanje.

Socijalno inferiorna porodica ili porodica neprilagođena široj društvenoj zajednici i važećim

društvenim normama ne pruža detetu sigurnost, podršku i razumevanje. Takvo dete je

odbačeno od grupe vršnjaka što se odražava na njegovo socijalno sazrevanje.

Trenutne ili trajne porodične krize remete dinamiku porodičnih odnosa utoliko više ukoliko

je struktura porodice loša, što za posledicu ima zanemarivanje i zlostavljanje dece.

.

 

Šta su konflikti?

Konflikti su stari koliko i čovečanstvo. Oni su opšti fenomen, koji može da se pronđe na svim nivoima suživota ljudskih bića. Nepostojanje konflikta može da se oceni kao problematično ili čak štetno za mir. Nepostojanje konflikta znači da je sva moć u rukama jedne partije koja ima vlast i moć i polazi od toga da postoji samo jedna "istina" i da samo jedna strana "ima pravo" što, naravno, može da rezultira upotrebom i eskalcijom sile. Ovakve predstave vrlo često završavaju razmišljanjem i delovanjem po kojima je jedina istina da gubitak na jednoj strani znači dobitak na drugoj. Ova logika - pobednik je jači znači da je on upravu.U svakodnevnom životu konflikti se često poistovećuju sa svađom, sukobom interesa, upotrebom sile. Naučnica Ulrike C. Wasmuth (Ulrike C. Vasmut) naglašava da je važno da se konflikt posmatra kao socijalno stanje, te da se ne zamenjuje sa formama koje treba da se prevaziđu. Konflikt ne sme da se ograničava ocenama i procenama, niti sme da se meša sa svojim uzrocima. Zato ona konflikt definiše kao "socijalno stanje u kojem sudeluju najmanje dve strane (pojedinci, grupe, države) koje imaju (a) sasvim različite polazne tačke, na prvi pogled nepomirljive, i teže različitim ciljevima koje može da ostvari samo jedna od partija i/ili koje upotrebljavaju (b) sasvim različita sredstva za ostvarivanje određenog cilja. Pomoćno sredstvo za razumevanje konflikta su analize konflikta. Jedna ovakva analiza ne sadrži samo uzroke i povode za konflikt, već i moguće predloge rešenja do kojih se dolazi ispitivanjem zajedničkih stanovišta konfliktnih strana i istraživanjem dotadašnjeg toka konflikta.

Analiza konfliktaDa bismo mogli da konstruktivno obradimo konflikte, najpre je potrebno da ih razumemo. Konflikt ne mora da se ogleda samo u svojoj dinamici, stvaranju i posledicama, već je potrebno da se obrati pažnja i na načine ponašanja konfliktnih strana i njihove interese i potrebe koji se kriju iza toga.Pri tom je važno da se uvek ima na umu na koji nivo realnosti se odnose informacije i mogućnosti delovanja. Tilman Grammes (Tilman Grames) i Agnes Tandler razlikuju sledeće nivoe stvarnosti koji su bitni za obrazovni rad:

Realnost dokumenata: Usmeni i pismeni tragovi koji su ostali nakon nekog postupka - govori, protokoli, beleške, formulari, leci itd.
 
Realnost medija: Izveštaji koji su napravljeni u vezi sa nekim postupkom - novinski članci, radio i televizijski izveštaji, vesti novinskih agencija, komentari, pisma čitalaca itd.
 
Reflektivna realnost - Izveštaji, analize, naučne studije itd.
 
Didaktička realnost - Udžbenici, nastavni materijali itd.

Moramo da napravimo jasnu razliku ovih nivoa realnosti i subjektivnog poimanja događaja od strane aktera konflikta. U jednom konfliktu uvek se sukobljavaju različiti interesi i potrebe sa različitim nivoima realnosti i različitim mogućnostima stvaranja uticaja.Cilj analize konflikata nije da se spoje različite informacije i tragovi, već, pre svega, interpretacija i procena ovih informacija. S obzirom na to da sve forme komunikacije (verbalna, simbolična ili neverbalna) mogu da se shvate kao ključ za konstruktivan pristup konfliktu, veliki značaj pridaje se analizi preduslova uspešene komunikacije.  Naučnici i istraživači u oblasti socijalne psihologije uvek ukazuju na to da mi prepoznajemo stvari tek onda kada poznajemo pojmove za te stvari, a da nešto možemo da razumemo tek kada nam na raspolaganju stoje modeli za objašnjavanje. Zato se analiza konflikata bavi sistematizacijom shvatanja i ponudom modela za objašnjavanje.Veoma je važno da se naglasi da ne postoji samo jedna pravilna metoda analize konflikta, već da postoje različiti metodski pristupi, a koji će od njih da se upotrebljava zavisi od situacije.

Konflikti se odvijaju kroz različite faze konflikta. U predfazi mogu da se prepoznaju latentni ili manifestni konflikti, ali se oni (još uvek) ne ocenjuju negativno. U fazi eskalacije konflikta deluje posebna dinamika, koja zaoštrava delovanje u konfliktu. U tzv. "fazi razjašnjavanja" radi se o tome da se zajednički suživot ponovo definiše i izgradi. Ove faze se nazivaju "krivine" konflikta. Tokom različitih faza konflikta potrebne su posebne sposobnosti bavljenja konfliktom, sposobnosti smirivanja konflikta i pronalaska rešenja.Dinamika konflikta utiče i na promenu ponašanja konfliktnih strana. U zaoštrenim fazama konflikta komunikacija je veoma ograničena, konfliktne strane primećuju uglavnom ono što ih deli i razdvaja, a ne ono što bi moglo da se označi kao zajedničko, nepoverenje među njima raste, a rešavanje problema se ne smatra zajedničkim zadatkom. Morton Deutsch (Morton Dojč) ovako opisuje te promene: 


Šta je tipično za konflikte?Komunikacija
Komunikacija nije otvorena i jasna.
Informacije su nedovoljne ili se namerno proturaju pogrešne informacije.
Potajno delovanje na štetu druge strane raste.
Pretnje i pritisci zamenjuju otvorenu diskusiju i argumentaciju.
Shvatanje
Na scenu stupaju različiti interesi i mišljenja.
Ono što razdvaja se vidi jasnije od onoga što bi moglo da spaja dve strane u konfliktu.
Gestovi pomirenja koje napravi suprotna strana tumače se kao pokušaji prevare, namere suprotne strane ocenjuju se kao neprijateljske, sopstveno ponašanje se posmatra kao jedino ispravno.
Stanovište
Poverenje opada, nepoverenje raste.
Razvija se prikriveno i otvoreno neprijateljstvo.
Opada spremnost da se drugome pomogne savetom ili delom.
Raste spremnost da se drugima učini nešto što će da bude na njihovu štetu.
Zadatak
Zadatak da se dođe do rešenja se više ne shvata kao zajednički, tokom kojeg bi snage trebale da se podee tako da svako  doprinese pronalasku rešenja onoliko koliko može i ume.
Svaka strana pokušava sve sama da uradi, jer ukoliko se ne oslanjaju jedni na druge, onda nisu jedni o drugima zavisni, pa tako ne dolaze ni u opasnost da ih ona druga strana na bilo koji način iskoristi.[Morton Deutsch: Konfliktregelung. München 1976] 


Konflikti se često shvataju kao bitka u kojoj mora da se pobedi. Unutar konflikata se često razvija neka posebna dinamika koja otežava ili čak potpuno isključuje primenu dogovorenih pravila. Istraživanja ponašanja ljudi u konfliktim situacijama pokazuju da većina ljudi pokušava da zastupa svoje stanovište i da ostvari svoje ciljeve stalnim insistiranjem na potvrđivanju vlastite pozicije, čak i onda kada počinju da se pokazuju prvi znaci neuspeha. Ovakvo ponašanje praćeno je ograničavanjem horizonta shvatanja celokupne situacije ili delovanja novih elemanata na situaciju, kao i ograničenom sposobnošću donošenja odluke.„Konflikti do te mjere utiču na našu sposobnost shvatanja i mišljenja" - piše predavač na stručnim seminarima o konfliktima i njihovom rešavanju, Friedrich Glasl, „da nismo u stanju da jasno vidimo stvari oko nas i u nama samima. Kao da naše oči gube sposobnost vida, a naš pogled na nas same i na suprotnu stranu u konfliktu postaje sve jednostraniji i iskrivljeniji. Naša sposobnost razmišljanja ostaje zarobljena, a da mi toga nismo ni svesni.“Pravi problem svih konflikata je u stalnoj opasnost od njihove eskalacije, pri čemu obe strane u konfliktu sve više pribegavaju upotrebi sile. Konflikt sve manje može da se kontroliše, dok potpuno ne izmakne kontroli, pređe prag upotrebe nasilja i počne da nanosi štetu i jednoj i drugoj strani. Na taj način onemogućava se dalji suživot strana u konfliktu.

Što je to emocionalno zlostavljanje?

"Moji me roditelji nisu nikada tukli. Ne pamtim stvarno niti jedan put da su digli ruku na mene.

Možda to ni nije bilo potrebno. Ja sam uvek bila tiho, povučeno... ponizno dijete.

Sećam se da su mi govorili da sam nespretna, nesposobna, da je mene teško voleti,

da je bolje da niti ne pokušavam jer ću ionako uprskati, da su sva deca bolja od mene,

da sam ružna i glupa ... "

Emocionalno zlostavljanje može ozbiljno ugroziti psihološki i socijalni razvoj.

Što je to emocionalno zlostavljanje?

Emocionalno zlostavljanje je obrazac ponašanja koji destruktivno deluje na detetov

emocionalni razvoj i osećaj vlastite vrednosti. Konstantno kritikovanje, izrugivanje, vređanje

i odbacivanje neki su od oblika u kojima se verbalno ispoljava emocionalno zlostavljanje.

Emocionalno zlostavljanje su i preterani, agresivni i nerazumni zahtevi koje odrasli postavljaju

pred decu, te neprihvatanje detetovih potreba za pažnjom, ljubavlju i brigom neophodnim

za detetov zdravi psihološki razvoj.

Najrašireniji oblici emocionalnog zlostavljanja su:

Odbacivanje - dete se ignoriše, govori mu se da je inferiorno ili beskorisno, obezvrijeđuju

se njegova razmišljanja ili osećaji i sl.

Ponižavanje - vređanje, ismejavanje, imitiranje detetovih nedostataka, vikanje, psovanje,

ponižavanje pred drugima i sl.

Terorisanje - izazivanje ekstremnog straha, prisiljavanje deteta na neke aktivnosti zastrašivanjem,

dovođenje deteta ili pretnja da će ga odvesti u neprikladno ili opasno okruženje kao što je na primer

pretnja detetu da će ga se ostaviti, prodati, povrediti ili ubiti ili pretnja uništenjem detetu vrednih

stvari ili povređivanjem voljenih osoba ili kućnih ljubimaca.

Izolacija - sprečavanje kontakata s drugim osobama, sprečavanje aktivnosti izvan kuće,

zaključavanje i sl.

Iskorištavanje/korupcija - podržavanje i navođenje na ponašanja koja nisu u skladu sa

zakonom ili korištenje deteta za korist ili zaradu i sl.

Ignorisanje - zakasnelo reagovanje na detetove potrebe, nepokazivanje naklonosti

i nežnosti prema detetu, s detetom se razgovara samo kada je to nepohodno i sl.

Manipulisanje - manipulacija detetovim osjećanjima u svrhu rešavanja nekih

problema roditelja. Vrlo često se događa tokom razvoda braka.

Kako prepoznati emocionalno zlostavljanje?

Najčešće, emocionalno zlostavljana deca osjećaju:
• tugu i potištenost
• strah
• nesigurnost
• nepoverljivost
• zabrinutost
• krivicu
• usamljenost

Takođe, emocionalno zlostavljana deca često imaju:
• lošu sliku o sebi
• problema sa spavanjem
• glavobolje, bolove u stomaku i ostale bolove za koje nema medicinskog objašnjenja
• smetnje koncentracije

Kako se emocionalno zlostavljanje može videti u ponašanju deteta?
Kroz:
• razdražljivost
• povlačenje od društva
• neposlušnost
• laganje
• izbegavanje obaveza
• delinkventno ponašanje
• slab uspeh u školi

UPOZORENJE: Niti jedan od ovih znakova nije siguran pokazatelj da je dete emocionalno

zlostavljano! Što je više tih znakova i što su oni intenzivniji, više je razloga za brigu.

Posebno je važno obratiti pažnju na one znakove koji predstavljaju promenu od onoga

što je uobičajeno za pojedino dete.

Što me vršnjaci ne mogu naučiti o alkoholu?

ALKOHOL UTiČE NA TVOJ MOZAK.

Pijenje alkohola utiče na gubitak koncentracije, donošenje (loših) odluka, usporavanje refleksa

, teškoće s pamćenjem i iskrivljavanje percepcije.

ALKOHOL UTIČE NA TVOJE TIJELO.

Alkohol oštećuje svaki organ u tvom tijelu. Možeš se otrovati alkoholom ako ga piješ brzo u

većim količinama. Neki ljudi nakon što popiju veću količinu alkohola povraćaju, a neki jednostavno

gube svijest. I manje količine alkohola mogu imati opasne posljedice ako ga piješ na prazan

želudac ili ako si pod stresom. Zbog toga što alkohol ulazi direktno u krvotok, može povećati

rizik od mnogih bolesti, neke od kojih mogu biti i smrtonosne. Pored toga, krvlju alkohol dolazi

do mozga, koji zbog svoje specifične strukture ne može izlučiti alkohol kao što to mogu drug

i organi, pa se zato alkohol u mozgu zadržava dok se posve ne razgradi. To je vreme dovoljno

za velike štete koje se više nikada ne mogu nadoknaditi jer se stanice u mozgu ne obnavljaju.

ALKOHOL UTiČE NA TVOJU SAMOKONTROLU.

Alkohol smanjuje tvoje strahove i kočnice i tako utječe na donošenje odluka. Tako, na primjer,

možeš lakše uspostavljati kontakt s ljudima oko sebe i zaista se opustiti, ali alkohol može

utjecati i na to hoćeš li se upustiti u neka rizična ponašanja, kao što je seks bez zaštite,

što te može dovesti do neželjene trudnoće, ali i seksualno prenosivih bolesti kao što je AIDS, HPV i sl.

ALKOHOL TE MOŽE UBITI.

Zbog ispijanja velikih količina alkohola možeš pasti u komu i čak umrijeti.

ALKOHOL TE MOŽE POVRIJEDITI - ČAK I AKO GA TI NE PIJEŠ.

Ako si u kontaktu s ljudima koji piju, povećava se rizik da budeš ozbiljno ozleđen, kao rezultat

automobilskih nesreća ili nasilja. U najmanjoj meri, imati ćeš posla s ljudima kojima je slabo,

koji nemaju kontrolu nad sobom i ne mogu se brinuti za sebe.

ALKOHOL DEBLJA.

Alkohol je vrlo kaloričan i lako dovodi do debljanja.

VEĆINA MLADIH NE PIJE.

Za razliku od onoga kako ti se možda čini, većina mladih ne pije. Istraživanja pokazuju da

70% mladih od 11 do 20 godina nije popilo niti jedno alkoholno piće poslednjih mjesec dana.

MIJEŠANJE ALKOHOLA I LIJEKOVA MOŽE BITI SMRTONOSNO.

Međusobno loše djelovanje alkohola i lekova razlog je 25% hitnih medicinskih intervencija,

od kojih neke završe smrću.

PROBLEM S ALKOHOLOM POČINJE POVREMENIM PIJANSTVIMA.

Niko nije postao alkoholičar odjednom. Proces započinje tako što piješ povremeno s društvom.

Onaj tko ima problem s alkoholom najčešće poslednji to shvati. Nitko ne može sa sigurnošću

reći hoće li ili ne postati alkoholičar. Na to može utjecati zamršena interakcija genetike, psihološke

stabilnosti, obiteljskih odnosa... a ne samo tvoja odluka.

Kako mogu prepoznati ima li neko meni blizak problem s alkoholom?

Ako neto tebi blizak pokazuje jedan ili više od dolje navedenih znakova, verovatno je da ima

problem s alkoholom:

• Dnevno pije veće količine alkohola.

• Jako se opija vikendom i u "posebnim prigodama".

• Ima razdoblja kada ne pije alkohol koja se izmenjuju s razdobljima opijanja koje traje danima,

jednima ili mesecima.

• Laže o količini popijenog alkohola.

• Veruje da mu je alkohol nužan da bi se dobro zabavio.

• Koristi alkohol da prebrodi "teške" i proslavi "sretne" trenutke.

• Ne posećuje mjesta gdje ne služe alkohol.

• Pije i vozi.

• Ima česte mamurluke.

• Ne može održati obećanje da će piti manje ili uopste neće.

• Oseća se pregaženo, depresivno i možda čak razmišlja o samoubistvu.

• Ima "rupe u pamćenju" - zaboravlja što je radio dok je pio.

• Ima problema u školi ili sa zakonom.

Kako možeš pomoći nekome tko ima problema s alkoholom?

Budi pravi prijatelj. Ohrabri tu osobu da prestane piti ili da potraži profesionalnu pomoć.

PITI ILI NE PITI...

Kako ne piti kada svi piju? Pritisak koji osećaš je možda zaista velik: tvoji prijatelji žele da piješ

s njima, možda se ne osećaš dobro kod kuće, ili u školi, ili ti se čini da je pijenje alkohola način

da te ljudi zavole. U razmišljanju o tome kako se odupreti tom pritisku i ne piti alkohol mogu ti

pomoći neke od ovdje navedenih ideja srednjoškolaca koji su u tome uspjeli. Evo kako su oni

razmišljali i što im je pomoglo:

1. "Samo ti možeš donijeti odluku o tome što ćeš činiti, a što ne. To je tvoja prilika da budeš svoj.

Imati svoje mišljenje i svoj stav je ono što te čini posebnim."

2. "Suprotno očekivanom, većina mladih ne pije alkohol. Neki piju. Većina ih je odlučila imati svoj

stav i u tome uspijeva."

3. "Promatraj društva oko tebe, gledaj što rade i koje su posljedice njihovog ponašanja. Kada ti

netko kaže da "svi piju" dokaži mu svojim primjerom da to nije tako. Na taj način možeš pomoći

i nekim tvojim vršnjacima koji to nemaju hrabrosti reći. Biraj s kim ćeš se družiti. Nemoj postati

dio nekog društva samo zato jer ti je "pri ruci"."

4. "Izbjegavaj situacije koje donose problem: tulume na kojima se puno pije ili ostajanje nasamo

s nekim ko će te forsirati da piješ."

5. "Jasno iskaži svoje mišljenje: kaži NE snažno i pritom gledaj u oči onoga kome govoriš. Ako

ti ne veruješ sebi, ni drugi ti neće verovati. Razgovaraj o tome. Pronađi nekoga ko se oseća

isto kao i ti u pogledu alkohola."

6. "Predvidi što će ti prijatelji reći i odluči unapred kako ćeš reagovati. Razmisli o svim

alternativama, uključujući i posledice toga da učiniš isto što i oni. Ovo nije odluka o tome hoćeš

li obući nešto što ti se ne sviđa, nego hoćeš li nauditi sebi."

7. "Ako se stalno svađaš s prijateljima i oni stalno vrše pritisak na tebe da moraš piti i uklopiti se,

možda je zaista došlo vreme da promeniš društvo. Učini to polako, postepeno, tako što ćeš

provoditi s njima sve manje i manje vremena."

8. "Razmišljaj o sebi. Koliko god suludo izgledalo, sada je vrijeme kada se donose neke od

najvažnijih odluka u životu. Ako ti u tome treba pomoć, potraži je."

Ako si ipak odlučio piti...

Ako si ipak odlučio piti, smanji rizik štetnih posledica tako što ćeš:

• Jesti pre nego što piješ.

• Nećeš gasiti žeđ alkoholom (probaj vodom).

• Pijuckati, a ne "exirati".

• Nakon svakog alkoholnog pića popij jedno bezalkoholno.

• Limitirati unos alkohola (npr. jedno piće na sat, ne više od 1-2 pića na dan)

• Nemoj posrnuti pod pritiskom vršnjaka i piti više nego što želiš.

Što me vršnjaci ne mogu naučiti o drogama?

"Party droge" (najčešće ecstasy i speed ) nepovratno oštećuju tvoj mozak, a utiču i na

pamćenje, prosuđivanje i koordinaciju. Mogu izazvati napade nalik epileptičkim kod osoba

koje nikada prije nisu imale nikakvih zdravstvenih smetnji. Znatno povećavaju krvni pritisak

i otkucaje srca i mogu dovesti do dramatično povišene telesne temperature, dehidracije,

povraćanja, proliva, zastoja srca i bubrega te smrti. Takođe, mogu biti uzrok konfuzije,

depresije, glavobolja, napetosti u mišićima, napada panike, paranoidnih misli i izuzetno jake teskobe.

Zbog toga što su ilegalne, nikade ne možeš znati kolika količina i koje hemikalije se nalaze u

drogi koju uzimaš. Zbog toga ne možeš znati koliko je jako to što si uzeo i na koji će način na

tebe delovati. Veće količine mogu te ubiti. Isto tako, delovanje je za svaku osobu različito,

pa nemoj zaključivati na temelju onoga što su ti prijatelji rekli o svom doživljaju.

Mešanje "party droga" s alkoholom je ekstremno opasno i može dovesti do smrti.

Svetska istraživanja pokazuju da 94% tinejdžera nikada nije probalo ecstasy.

GBH i Rohypnol se najčešće koriste kako bi se zbog svog sedativnog učinka olakšalo

silovanje, jer se osoba ne može braniti. Rohypnol može izazvati i amneziju, odnosno

osoba koja ju je konzumirala ne seća se što je rekla ili radila dok je bila pod utjecajem

droge. Obe su bez mirisa i ukusa i lako se uliju u piće.

Marihuana utiče na osećaj vremena i na sve aktivnosti za koje je potrebna koordinacija – kao

što je npr. vožnja automobila. Nikada ne vozi auto pod utjecajem "trave", niti sedaj u auto

s nekim ko ju je pušio.

Marihuana JAKO potiče apetit.

Uprkos suprotnom mišljenju tinejdžera, oštećuje pluća 4 puta više od cigareta.

Prie nego što ide u prodaju, marihuani se mogu dodati neke druge droge kako bi se pojačalo

njeno djelovanje. Kao i kod svih drugih ilegalnih droga, nemoguće je znati što si to kupio

zapravo i kakav će učinak na tebe imati.

Marihuana ubija motivaciju za sve drugo u životu: učenje, druženje, tvoje snove, ljubav...

Uglavnom svi koji su postali ovisnici o drogama kao što je heroin su počeli s marihuanom.

Heroin brzo ulazi u mozak i usporava razmišljanje, reakcije i pamćenje. Utječe na tvoje

ponašanje i donošenje odluka. Vrlo brzo stvara zavisnost.

Uz uzimanje heroina vezuju se mnogi teški problemi kao što je nasilje, kriminal, hepatitis,

AIDS, tuberkuloza i naravno smrt. Jačina heroina može jako varirati tako da je njegov

učinak uvek nepredvidiv. Mešanje heroina s alkoholom i drugim drogama je jako opasno.

Prema svjetskim istraživanjima 2% tinejdžera proba heroin. Velika većina na sreću nikada ne proba.

Inhalanti (najčešće lepilo ili razrijeđivač) te mogu ubiti već prvi puta kada ih probaš udisati.

Isto tako, već od prvog puta ostavljaju nepopravljive posledice na tvom mozgu i telu (kao

što su npr. oštećenja srca, gubitak osjeta njuha, problemi s plućima, jetrom i bubrezima).

Neka te ne prevari što su to proizvodi koje lako možeš kupiti u dućanu i možemo ih naći u

svakom domaćinstvu – ako se udišu ti proizvodi postaju vtlo štetni i opasni.

Prema svjetskim istraživanjima 94% tinejdžera nikada nije probalo inhalante.

Halucinogene droge (najčešće LSD i PCP) utiču na percepciju realnosti, vremena i okoline

u kojoj se nalaziš. Također uticu na tvoje pokrete, reakcije, mišljenje, sluh i vid. One mogu

učiniti da čuješ, vidiš i osjećaš stvari koje ne postoje i učiniti te dezorijentiranim, paranoičnim

i zbrkanim. Zbog toga su nesreće, ozlede i nasilno ponašanje česti za vrijeme trajanja efekta

ovih droga. Isto tako, one utječu na tvoje tijelo, povećavaju krvni tlak i otkucaje srca te mogu

dovesti do zastoja rada srca, kome i smrti. Nemoguće je znati pre upotrebe kolike je jačine

droga koju uzimaš pa tako niti znati koliko smokontrole ćeš imati. Efekti droge, uključivši i

halucinacije, mogu se pojaviti iznenada nedeljama, mesecima pa čak i godinama nakon

uzimanja (takozvani "flashbacks").

Prema svjetskim istraživanjima 94% tinejdžera nikada nije probalo halucinogene droge

Što me vršnjaci ne mogu naučiti o cigaretama?

Znaš li zaista pravu priču o cigaretama?

Znaš li, na primjer:

Da cigarete sadrže formaldehid – tvar koja se koristi za konzerviranje, odnosno

očuvanje mrtvih tela?

Da dim tvoje cigarete ili one pušača koji sedi pored tebe sadži cijanid koji još

nalazimo i u otrovu za štakore?

Znaš li da nikotin stvara ovisnost? Naravno da znaš. A znaš li da se koristi i kao

jaki insekticid, i da ga možemo naći u sredstvima za ubijanje insekata?

Što je to fizičko zlostavljanje?

"Mama me je znala udarati pojasom ili nekim drugim predmetom, za svaki propust,

pa čak i kada mi je slučajno pala čaša i razbila se. Tada sam jako plakala i nisam

mogla prestati, a ona mi je rekla da će me drugi put ubiti, jer ja ne zavrijeđujem živeti."

Fizičko zlostavljanje je fizičko povređivanje deteta. Uključuje iskazivanje otvorene telesne

agresije prema detetu i prisustvo neslučajne povrede.

Roditelji tuku decu kada su ljuti. Time pokazuju deci da je nasilje jedan od načina na koji

je u redu ispoljavati ljutnju.

Najčešće povrede su:

• neobjašnjive modrice, različite starosti (što se vidi po boji modrice)
• neobjašnjive opekotine (u obliku cigarete, pegle...)
• neobjašnjive posekotine (na ustima, rukama, nogama ili trupu)
• neobjašnjivi prijelomi kostiju
• izbijeni ili klimavi zub/i
• povrede koje su posedica ljudskog ugriza
• iščupana kosa
• neobjašnjive duboke ogrebotine
• prisustvo povreda nakon školskih praznika, vikenda ili izostanaka iz škole

Kako se fizičko zlostavljanje vidi u ponašanju deteta?

• plašljivo je, boji se fizičkog kontakta
• destruktivno je prema sebi ili prema drugima
• povučeno je, izolovano ili agresivno
• ima loše socijalne odnose
• ima problema u učenju, slab uspeh u školi, lošu koncentraciju
• beži od kuće
• pokazuje delinkventna ponašanja
• ima čudna objašnjenja za povrede
• žali se na bolove ili se čudno kreće
• nosi odeću koja sakriva (puno odeće, dugi rukavi leti i sl.)
• boji se odlaska kući

Fizički zlostavljana deca uče da je u redu udarati nekoga ko se voli.

Što je to seksualno zlostavljanje?

Seksualno zlostavljanje dece je bilo koja vrsta seksualnog kontakta između deteta i

odrasle osobe. Može imati formu dečje pornografije, seksualnog dodirivanja, masturbacije,

izlaganja deteta pornografskim sadržajima, vaginalnog, oralnog ili analnog kontakta,

odnosno seksualnog odnosa.

Kada se seksualno zlostavljanje događa između krvnih srodnika naziva se incestom.

Kako prepoznati?

Niti jedan od ovih znakova nije siguran pokazatelj da je osoba seksualno zlostavljana!

Što je više tih znakova i što su oni intenzivniji, više je razloga za brigu. Posebno je

važno obratiti pažnju na one znakove koji predstavljaju promenu od onoga što je

uobičajeno za tu osobu.

Promjene u raspoloženju, povlačenje, depresija

Noćne more

Strahovi Izolovanosti, sram, krivica, teskoba, bespomoćnost

Strah od fizičkog kontakta

Mešanje emocija sa seksualnim ponašanjem

Bolovi, svrbež, krvarenje ili povrede u predelu intimnih delova tela, genitalne infekcije

Psihosomatske smetnje (glavobolje, bolovi u stomaku i sl.)

Menstrualne smetnje

Trudnoća

Često tuširanje

Iznenadno neobjašnjivo agresivno ponašanje i bunt

Iznenadan strah od specifičnih mesta, ljudi, stvari

Promiskuitet, prostitucija

slojevi odeće danju i noću

Iznenadno gubljenje ili dobivanje na težini

Smetnje pažnje, odsutnost

Naglo popuštanje u školi

Što seksualno zlostavljana deca osećaju?

Deca koja su seksualno zlostavljana mogu osećati mnoge različite (i često

preplavljujuće) osećaje, uključujući:

STRAH

Od zlostavljača

Od stvaranja problema

Od gubitka njima važnih odraslih osoba

Od toga da će biti odvedena od kuće

Od toga da će ih drugi vidjeti "drugačijima"

LJUTNJU

Na zlostavljača

Na druge odrasle osobe oko njih koje ih nisu zaštitile

Na sebe same ("ja samo izazivam nevolje")

IZOLOVANOST

Jer nešto "nije u redu samnom"

Jer se osećaju usamljeno u svojim iskustvima

Jer ne mogu pričati o zlostavljanju

TUGU

Jer osećaju da su nešto izgubili/da im je nešto oduzeto

Jer su "prerano odrasli"

Jer ih je izdao neko kome su verovali

KRIVICU

Što nisu u stanju zaustaviti zlostavljanje

Što osećaju da su "pristali" na zlostavljanje

Što su rekli nekome - ako su rekli

Što nisu rekli nikome - ako nisu rekli

SRAMOTU

Što su uključeni u takvo iskustvo

Zbog reakcije njihovog tijela na zlostavljanje

KONFUZIJU

Jer možda vole zlostavljača (jer je on/a djetetu bliska osoba)

Jer se njihovi osećaji stalno izmjenjuju

Najčešće posledice seksualnog zlostavljanja dece

• Nisko samopoštovanje

• Strahovi

• Fobije

• Panični napadi

• Anksioznost

• Depresija

• Problemi sa spavanjem

• Loša slika o vlastitom telu

• Poremećaji ishrane

• Problemi s poverenjem i strah od odbacivanja

• Teškoće u uspostavljanju i održavanju bliskih odnosa

• Seksualni problemi

• Teškoće s koncentracijom

• Loše postignuće

• Podložnost daljnjem zlostavljanju (svim oblicima)

• Teškoće u doživljavanju pozitivnih životnih iskustava

Šta ako mi neko poveri da je bio - ili je još uvijek - seksualno zlostavljan?

Ako vam se mlada osoba poveri, važno je da od vas čuje:

• Da joj verujete

• Da vam je drago da vam je rekla

• Da nije ona kriva što se to dogodilo

• Da je hrabro od nje da vam je rekla

• Da vam je žao što joj se to dogodilo

• Da nije jedina, da se to događa i drugoj deci i mladima

• Da ćete morati to reći profesionalcima čija je dužnost zaštititi je

NE OKLEVAJTE POTRAŽITI POMOĆ!

Šta NIKAKO ne smete učiniti:

• nemojte se zgražati, bez obzira koliko strašno bilo to što čujete!

• nemojte pobesneti, plakati, praviti scene- ovo NIJE vaših 5 minuta!

• ne postavljajte pitanja u kojima sugerišete odgovor

• vi ne znate što se dogodilo i kako se osoba oseća

•- nemojte pretpostavljati!

• NIKADA nemojte obećati nešto što nećete moći ispuniti !!! (kao što je na primer to

da nećete nikome reći: vi ste zakonom dužni prijaviti seksualno zlostavljanje maloletnika).

• NIKADA ne ućutkujte osobu, ne govorite joj da treba praštati, zaboraviti i sl. parole

koje služe tome da sami sebe umirite.

• nemojte govoriti jezikom koji osoba ne razumije (penis, vagina i sl. jesu pristojni izrazi,

ali ih mlada osoba možda ne razume).

• nemojte pretpostaviti da osoba mrzi zlostavljača ili je na njega/nju ljuto

• ne žurite. Posvetite mladoj osobi dovoljno vremena - to joj daje priliku da s vama

porazgovara o vlastitim brigama i postavi vam pitanja.

Šta nikako ne smemo zaboraviti kada je reč o seksualnom zlostavljanju maloletnika?

• 80% do 90% zlostavljača su deci POZNATE OSOBE.

• Uvek je zlostavljač taj koji je odgovoran za svoje ponašanje. Dete je žrtva i nikad

ne može biti odgovorno za seksualno zlostavljanje.

• Zlostavljači retko koriste silu odnosno fizičku agresiju. Najčešće koriste nagovaranje,

pretnje i potkupljivanje.

• Seksualno zlostavljanje ne poštuje granice. Događa se u svim kulturama, klasama, i

rasama, bez obzira na standard i obrazovni nivo. Seksualni zlostavljači su

eksualnog zlostavljanja do 18. godine. Dečaci se ređe otvaraju i ređe pričaju o svojim iskustvima.

• Ako muškarac zlostavlja mušku djecu to ne znači da je homoseksualac. Ponekad je

zlostavljačima važnija dob deteta, nego njegov pol.

• Seksualno zlostavljanje nije problem koji će proći s vremenom. Posledice seksualnog

zlostavljanja su trajne osim ako osoba dobije adekvatnu psihološku pomoć.

• Deca će najčešće ćutiti o seksualnom zlostavljanju. Zato im odrasli trebaju pomoći na

način da prepoznaju simptome i poduzmu mere zaštite.

• Prijavom slučaja zlostavljanja pomažemo zaštititi dijete i utičemo na to da se spreči

zlostavljača da naškodi i drugoj deci.

Zašto se deca ne povere da su seksualno zlostavljana?

· Jer ne znaju kome bi se obratila

· Jer im je teško verbalno izraziti što im se dogodilo

· Jer im je počinitelj pretio

· Jer su zbunjena osećanjima koji prate zlostavljanje

· Jer se boje da im niko neće verovati

· Jer okrivljuju sebe i veruju da je zlostavljanje kazna za to što su loši

· Jer se boje da će tako sebe ili svoju okolinu dovesti u još veće neprilike

Ja sam žrtva seksualnog zlostavljanja. Što da radim?

Ako si seksualno zlostavljan/a, važno je da:

Pronađeš što prije u svojoj okolini odraslu osobu kojoj veruješ i kojoj možeš

ispričati što ti se događa. Čuvanje tajne koristi zlostavljaču, a tebi samo šteti. Zlostavljač

preti zato da bi te zastrašio i osigurao se da nećeš nikome reći što se događa. Te su

pretnje najčešće bezopasne, iako se takvima ne čine.

Što ako u mojoj okolini nema odraslih osoba kojima se mogu obratiti?

Osim nekoj odrasloj osobi koja ti je bliska, možeš se obratiti i:

Školskom psihologu

Nastavniku

Lekaru

Profesionalcima u Centru za socijalni rad

Policiji

Ovi profesionalci će ti pomoći i zaštititi te.

Što ako nekome poverim seksualno zlostavljanje i ta mi osoba ne poveruje:

Većina odraslih će ti poverovati i zaštititi te. Ipak, moguće je da neke osobe neće reagovati

onako kako bi trebalo.To nije tvoja krivica. Ti znaš što ti se dogodilo. Ta je odrasla osoba

bila krivi izbor. PRONAĐI DRUGU. Traži dok ne nađeš. Najgore što možeš učiniti

sebi je to da ćutiš.

Jesam li možda ja kriv/a što mi se sve to događa?

Ti nisi kriv/a za zlostavljanje, iako ti je to možda zlostavljač rekao. Seksualno

zlostavljanje je kažnjivo zakonom. Dete nije NIKADA krivo.

Kako mogu zaštititi dete od seksualnog zlostavljanja?

Naučite decu da, ako ih netko dira na način koji im je neugodan ili čudan, kažu NE

i to odmah ispričaju odrasloj osobi kojoj vjeruju.

• Razgovarajte s decom o njihovim kontaktima s drugim ljudima. Činite to svakodnevno.

Pitajte ih o tome kako se osećaju. To će pomoći u tome da se osećaju ugodno s vama

razgovarati o svemu.

• Ne učite decu slepoj poslušnosti odraslima. Ne učite ih da učine sve što rođaci, učitelji,

baby-sitter, itd. traže od njega.Umesto toga, učite ih da su mnogi odrasli dobri ljudi, ali da

moraju slušati svoje srce. Kažite im da je u redu reći "ne" odrasloj osobi ako ona hoće da

dete učini nešto za što zna da je loše.

• Naučite decu tačnim izrazima za intimne delove tela. Razgovorom ćete ukloniti nelagodu

koja se može javiti oko seksualnosti i pokazati detetu da s vama može razgovarati o toj temi.

• Naučite decu što je dobar, a što loš dodir. Objasnite im da je u redu ako ih doktor dodiruje

jer su bolesni, ali da nije u redu ako ih gospodin Marko dira po intimnim delovima tijela.

• Naučite decu da nemaju tajni pred vama i ne ohrabrujte čuvanje tajni u porodici. Kažite

deci da vam uvek sve mogu reći, bez obzira što im drugi ljudi rekli.

• Igrajte se "Šta ako?" igrice sa decom. Na primer, pitajte dete: "Šta bi učinio da ti netko

predloži da igrate neku igricu u kojoj se moraš skinuti ako izgubiš?" i pustite ga da vam

kaže kako bi reagovalo. Pomozite mu.

• Naučite decu da se pravila o sigurnosti odnose na sve ljude, a ne samo na strance. ·

I naravno: pokažite deci da su voljena, vredna, i da zaslužuju biti sigurna i sretna.

Vaš je zadatak prijaviti sumnju na zlostavljanje! Prijaviti možete i anonimno.


adaptacija/prilagodjavanje/

 

 

Period adaptacije deteta na kolektiv težak je kako za dete tako i za roditelja i učitelja. Zahteva uzajamno razumevanje, podršku i saradnju... Dobro je slediti put takozvane konstruktivne adaptacije tokom kojeg dete treba da poželi da dolazi u kolektiv. Odvajanje i poverenje
Kada dete prvi put dođe u nov klektiv, može mu biti potrebno nekoliko nedelja da se adaptira. To posebno važi za decu koja se nisu odvajala od porodice ili su imala iskustvo nestabilnosti u svom životu. Pomoć detetu kod problema odvajanja podrazumeva vreme i strategiju. Svi znamo da deca uče kroz sopstveno iskustvo; zato veliki deo ovog problema može biti rešen tako što ćemo dati vremena detetu da vidi i shvati da je škola/vrtić sigurno i zabavno mesto. Takođe, važno je imati na umu da je detetu potreban njegov prostor i ritam i zato ga ne treba prisiljavati na program odnosno na uobičajene aktivnosti koje ostala deca sa nestrpljenjem očekuju. Ukoliko dete plače dajte mu do znanja da ste vi tu da mu pomognete a zatim se povucite (naravno diskretno prateći detetovo ponašanje). Plač se ne može sprečiti ali se detetu može pomoći rečima koje odražavaju empatiju npr.

Znam da ti je teško kad mama ode ali budi bez brige... Možeš da sediš tu i da samo posmatraš

i da nam se pridružiš kad poželiš... ". Ponudite detetu da crta, da lista neku interesantnu knjigu

, dozvolite mu da donese od kuće nešto svoje. Pokušajte da privučete njegovu pažnju različitim

sadržajima jer dete treba da poželi da dolazi u kolektiv. Pokažite da ste osoba od poverenja.

Čak i ako dete ne prolazi kroz probleme odvajanja, imajte na umu da je dolazak u novu sredinu

težak prelaz za njega. Pa, ukoliko na početku odbija da se priključi grupi, da radi sa drugarima,

da odgovara na vaša uputstva, setite se da je takvo ponašanje, makar u prvim nedeljama,

razvojno normalno. Strpljenje i razumevanje Ako ste roditelj, pripremite dete za kolektiv.

Odvedite ga da vidi vrtić/školu, ispričajte mu šta se tamo radi bez zastrašivanja ili preteranog

ulepšavanja. Dobro je ako može da sazna iskustva

drugog deteta koje već ide u kolektiv. Postepeno prilagodite ritam spavanja i obroka onom koj

i ga očekuje . Jako je važno da pred detetom izražavate pozitivno mišljenje i da svoje dileme i

strahove ne pokazujete. Zajedno sa detetom možete pripremiti neophodne stvari za vrtić ili školu.

Dozvolite mu da izabere ranac ili nešto od potrebnog pribora. Napravite zajedno nalepnice za

sveske ili za obeležavanje mesta u garderobi. I, imajte dosta strpljenja i kada plače, i kada

bezbroj puta pita zašto mora da ide, i kada ćete doći po njega. Odgovorite mu uvek tačno,

strogo se pridržavajte dogovora, dođite po dete na vreme, Svako kršenje dogovora može

značajno poljuljati poverenje u vas i otežati proces adaptacije. Pohvalite ih kada se priključe

grupi i kada nešto dobro urade Ako ste učitelj ili vaspitač prvih dana u radnoj godini organizujte akivnosti za upoznavanje i

pripremu prostora i pribora/igračaka. Da bi se, u početku, deca osećala koliko-toliko sigurno

moraju upoznati unutrašnjost prostora u kojem borave - unutrašnjost učionice/sobe, hodnike,

garderobu, trpezariju, put do toaleta i sl. Igrama kao što su "Dodirni..." , "Sledi vođu" ,

"Napravi mapu" i sl. možete zadovoljiti njihovu znatiželju i omogućiti im da se bolje snalaze.

Zajedno sa decom klasifikujte materijal za rad kojim raspolažete, odredite mesto gde će

šta da stoji. Osmislite kutije za bojice (to može biti obična kartonska kutija od keksa,

presvučena papirom u boji koju će svako dete oslikati dajući mu lični pečat). Napravite

ukrase za olovke - od mase "biolin" svako dete može napraviti figuricu za vrh svoje olovke.

To će pomoći razvijanju lične odgovornosti prema priboru za rad a ukoliko sve olovke stoje

zajedno olakšaće prepoznavanje prilikom podele.

Napravite zajedno kalendar aktivnosti. Pošto se radi o predškolskom ili mlađem

osnovnoškolskom uzrastu, u periodu adaptacije definišite radne dane, aktivnost

i tokom jednog dana, važne aktivnosti u nedelji, rođendane. Neka deca naprave

simbole za određene tipove aktivnosti koje ćete, prema dogovoru ili zadatom rasporedu,

postaviti na kalendar.

Deca na ovom uzrastu uspostavljaju autonomiju i shvataju kome mogu da veruju i sa kim

žele da ostvare blizak kontakt. Dajte im dovoljno vremena da upoznaju novu sredinu;

uputite ih na pravila, usmeravajte ka aktivnostima, govorite im o vašim očekivanjima...

Бројач посета

168643